Cao drugari
Evo konacno tog cuvenog izvestaja koji sam obecao jos pre 10-ak dana. Razlog kasnjenja sa ovim pisanijem je pomalo nedostatak vremena, potreba da se malo izduva glava posle svega a ponajvise moja lenjost kada je pisanje izvestaja u pitanju. Odakle poceti?
Sad kada je sve gotovo i kada nema vise nepoznanica oko smera, mogu slobodno da kazem da je pocetak samog uspona zapravo najtezi. Glavni problem na Nose-u je guzva. Ona prica, ustacu rano i biti ispred svih nema pojma! Yosemite je internacinalno penjaliste i u redu pored ostalih stoje Japanci i Koreanci a biti u redu ispred njih je nemoguca misija. Dodatni problem je bio i taj jer se vreme rascistilo nakon cetvorodnevnih padavina kise i snega a temperatura je jedno jutro cak otisla u minus. Par dana pre toga smo se kupali u reci i to je karakteristicno vreme za Yosemite.
Guzva se pravi na prva cetiri cuga koji su klizavi, tehnicki vrlo zahtevni i teski za osiguravanje. Dovoljna je jedna spora naveza pa da sve ostale posalje u kamp. Ekipe koje fiksiraju uzad to uglavnom rade posle cetvrtog cuga odakle sutradan vuku ‘prasca’ i nastavljaju dalje. Tu se pravi zastoj jer se srecu sa ekipama koje ne fiksiraju uzad. Rezultat je odustajanje mnogih koji nemaju portledge i uslovljeni su spavanjem na policama odnosno mestima na koje moraju da stignu tog dana. Kako smo mi uspeli da se proguramo?
Petar je predlozio da prvi dan ponesemo 6 uzadi, popnemo prvih 8 cugova i fiksiramo uzad niz rappel rutu. Ako poranimo sledeceg dana imacemo vremena da izimarimo i izvucemo prasca na vrh osmog cuga i stignemo pre onih sto krecu sa penjanjem od cetvrtog cuga. Ideja mi se i nije bas svidela jer sam hteo da penjem Nose bez fiksiranja uzadi ali se ispostavilo da je bila vrlo delotvorna. Cak smo upeli da preteknemo i jednog Japanca!
Dan 1
Plan nam je bio da popnemo osam cugova sto smo i uspeli. Prva cetiri cuga pripala su meni a preostala cetiri Petru. Penjali smo po blokovima jer je tako brze mada brzina nije bila presudna jer je ispred nas bila naveza koja je vukla vrecu i bili su bas spori. Iako smo poranili i po mraku stigli do pocetka smera njih dvojca su vec penjali prvi cug. Cekali smo dobra dva sata pre nego sto smo poceli sa penjanjem. Iza nas stizu jos dve naveze, Nemci i Italijani. Posle cetiri cuga ekipa ispred nas odustaje tako da nema vise nikog ispred nas( oko 70% naveza odustaje na pocetku). Stizemo na vrh osmog cuga a ekipa nemaca koji su krenuli posle nas su na vrhu treceg cuga i spremali su se za paljbu. J… ga to je The Nose, konstantna guzva na pocetku! Sledeceg dana smo odlucili da se odmorimo i spakujemo prasca bez zurbe.(Prasac je ogromna vreca u kojoj se transportuju stvari, hrana i voda)
Dan 2
Ustajemo rano, ubacujemo stvari u kombi i krecemo ka steni. Prilazimo steni, ceone lampe sevaju ko lude, cetiri ekipe se vec penju. Tri sata nam je trebalo da stignemo do vrha osmog cuga. Stizemo na stand minut pre Japanca! Prvi smo, sve smo ih prejebali! Japanac stize na stand i ima onaj ‘jebi ga’ osmeh. Zove se Hiroki Ide. Iskreno, bilo mi ga je malo zao ali…. Kasnije smo se bas zgotivili sa njim i njegovim prijateljem i na kraju zajedno slavili na vrhu.
Samo penjanje kasnije tog dana je proslo bez nekih problema. Nije bilo nikog ispred nas osim ekipe koja je imala portledge i koja nije bila uslovljena mestom gde mora da spava.
Stizemo do El Cap Tower police, ostavljamo prasca i posto nam je ostalo vremena penjemo i fiksiramo jos jedan cug do vrha Texas Flake-a (Ploca koja ima oblik slican drzavi Texas). Hiroki i Kurt stizu sat kasnije, pricamo sa njima, klopamo i odlazimo na spavanje. Mesta ima sasvim dovoljno i razvaljujemo se od spavanja.
Dan 3
Opet rano ustajanje. Ovaj put nije bio problem jer smo legli rano i polica je bila prostrana. Penjemo dva cuga do vrha Boot Flake ploce u obliku cizme koja sa svih strana ima pukotinu i prakticno je prilepljena za stenu. Nikom nije jasno kako se drzi za stenu i niko ne zeli da zna sta ce se desiti kada se odlepi! Na vrhu Boot Flake-a nas ceka jedan od najzanimljivijih momenata uspona ‘King Swing’. Jedna od najvecih tension traverse (njihajuca traversa) u El Cap-u. Dogovorio sam se sa Petrom da je odradim i srecan sam kao dete! Spusta me dobrih 25-30m odakle pocinje akcija. Bilo je malo neprijatno jer trcis levo-desno kao blesav 300m iznad zemlje dok se uze drlja o granitnu ivicu, ali je bilo nevidjeno zabavno. Penjemo i sledeci cug bez problema a onda…….onda su poceli da se navlace oblaci……a onda je pocelo da pljusti…..a onda se zaglavilo prase….a onda…..
Naravno da se prase nikada nece zaglaviti po lepom vremenu, Murphy, Murphy!! Petar penje preostali cug po kisi i nekako stizemo u Camp 4. Opis za Camp 4 je ‘Poor bivi for 2’!
Nisu lagali. Plan nam je bio Camp 5 ali smo bili svesni da je u ovom trenutku to nemoguce. Usli smo u Bivak vrecu (Sisike hvala za info TeraNova nas je spasla) i cucali 6 sati dok kisa konacno nije prestala. Bili smo skroz mokri i bilo je jezivo hladno, nista novo. To su oni retki trenutci kad sebi postavis pitanje ‘Ima li smisla’, ali cim grune sunce sve te nekako brzo prodje i posle je sve smesno. Statistika tog dana nije bila na nasoj strani jer je po prognozi tog dana bilo 10% mogucnosti za kisu.
Dan 4
Stici do vrha od kampa 4 za dan je moguce ali smo resili da penjemo u dva dana posto je vreme bilo lepo i nije bilo svrhe jurcati. Propustili smo Hiroki-a i Kurta-a jer su oni ustali bas rano a mi smo resili da se malo prosusimo na suncu. Petar prolazi Great Roof, Pancake Flake i stizemo u Camp 5. Super mesto za bivak, supereksponirano sa super pogledom i taman dovoljno mesta za spavanje i konacno spavamo kao ljudi (U pojasevima, 700m visine, noge malo strce sa police al’ sta da radim kad su me napravili ovako visokog).
Dan 5
Znam da se ponavljam ali opet ustajemo rano jer ovaj put picimo ka vrhu i nenameravmo da provedemo jos jedan dan u steni. Penjali smo lagano i bez neke specijalne zurbe.
Umor se vec prilicno oseca ali je prasac takodje olaksao pa mu dodje na isto. Prolazimo ‘Changing Corners’ poslednju veliku prepreku ka vrhu. Stena postaje previsna tako da ceo smer ostaje pod nama. Pogled je neopisiv a i ja nisam vest u opisivanju pa necu da vam kvarim imaginaciju (na kraju imate i slike).
Dolazimo do poslednjeg cuga. Previs prepun boltova. Warren Harding je prilikom prvog uspona preko noci rucno izrokao brdo spitova i konacno stao na vrh El Cap-a. Srecom njegovi boltovi su zamenjeni novim ali dok sam se vukao za njih razmisljao sam koliko bi posla bilo potrebno da se ovi silni boltovi izbuse ACCU buslilicom i to prilikom spustanja.
Busenje rucno dok dok stojis u lestvicama u mraku u previsu 900m iznad zemlje!! Mozemo da raspravljamo o etici ali Warren Harding je kralj!
Vucemo prasca do cuvenog Belay Tree i konacno smo na zvanicnom vrhu smera. Iz mraka se pojavljuju neke lampe, stizu Hiroki i Kurt. Cestitaju nam slikaju nas i pokazuju nam gotivno mesto za bivak. Zajedno pravimo veceru i to specijalitet koji se pravi tako sto u lonac ubacite sve sto vam je ostalo i samo podgrejete. Hiroki i Kurt su poneli vino u stilu opet Warren Harding-a koje pijemo iz improvizovanih vinskih casa (Neko u smer vuce vino a neko mleko). Super smo se druzili sa njima i smejali se prisecajuci se trke za Stoveleg Crack izmedju Hirokija i mene.
Day 6
Iako postoji okolni put ka dolini, odlucili smo se za East Ledge descent posto je kraci ali komplikovaniji. Ipak brdo krljanja po teskom ali neopisivo lepom terenu pa cetiri abzajla sa prascem pa opet krljanje…Spustali smo se par sati i napokon stigli do parkinga. A onda!!! Onda prodavnica, banane, hladan sok od pomorandze i neki lokalni sladoled koji se prodaje u nekom socijalnom pakovanju i kosta dolar i objasnjava. Sladoled se zove krajnje jednostavno „It’s it“!
So, it’s it…
Pozdrav svima
Ivacko