Милица и Бојан су планирали свадбу у недељу на Велику Госпојину. Џони је планирао долазак на Дурмитор са фамилијом с тим да украде дан за одлазак на пењање. Паја је планирао да дође са Џонијем, попне то што треба и врати се у Бгд аутобусом – девиза: „Све је лако кад си млад“. Доктор Данило је планирао да свој суд о цјелисходности поновног одласка у Комарницу донесе после конзилијума на Смоковцу (мало сјутра, од почетка је знао да неће, само му је било глупо да ми каже). Моја Јелена је планирала да иде на море са клинцима после свадбе. Мој шеф је планирао да ми прилично загорча наредну радну недељу. Киша на Доњем Момчу није ни планирала да падне… као што није ни пала, на незадовољство пчела којима треба мало кише да би офресина замедила. На крају, ја нисам планирао ништа. Само сам се уклопио у туђе планове, који су се сви тако лијепо остварили (нажалост, ово се односи и на план мог шефа).
Ако нешто не волим код алпинизма (осим пречестих посјета гробљима, болницама, костоломцима, физијатрима, цвокотања на кијамету, презнојавања на сунцу, банкрота приликом сваке веће акције и осталих ситница), то је пречеста потреба раног устајања. Као и обично, замало сам се опет успавао. Вожња на релацији Подгорица-Комарница у стилу Карлоса Саинца је донекле испеглала иницијални заостатак, али свеједно сам на крају Вјекове ливаде био тек у пола 7, умјесто у планираних сат раније. Џони и Паја су чекали и љубазно ми нису пренијели Новогодишње честитке које су ми што гласно, што у себи сигурно слали током периода мог кашњења. Брзопотезно узимање опреме и воде, правац под стијену и сат времена касније смо били испод смјера. Кад знаш стазу, на леђима немаш превише, а савјест те унапријед гризе што ћеш као баба да се вучеш кроз наредних десетак цугова, оцијењених као оно што и на Смокију избјегаваш у широком луку, онда макар на приступу треба да даш по гасу. Да не испадне одмах како си баш низашта.
Попели смо смјер и изабзајловали назад.
Мрак нас је ухватио кад смо већ били пар стотина метара од кола. Поздравили смо се са Вјеком и свако на своју страну, њих двојица према Жабљаку, ја натраг за Подгорицу. Нешто ми је рикнуло у предњем трапу па још лупа, полиција ме зауставила у Никшићу и једва сам одржао очи отворене до око поноћи кад сам стигао кући. Јелена је већ све спремила за њихов пут на море, средила наше униформе за сјутрашњу свадбу и наставила да пегла постојеће брдо опране одјеће. Кад сам се коначно онесвијестио у кревету, није ми ни падало на памет да има једно брдо неодговорених мејлова који чекају у inbox-у. Немате појма колико ме је баш било брига….
Е, да, смјер. Штефан дефинитивно зна да одабере смјер. Осим тога, зна и нешто још боље – како и да га попне. Укратко, одлична стијена, јасна и логична линија, лијепа за пењање и зезнута за осигуравање. Јесте Штефан изболтовао штандове, али без великих френдова овдје посла нема без превеликог ризика. И то, кад се каже великих, мисли се баш на ВЕЛИКЕ, највеће које се праве и продају. Такође, интересантно је да давно заборављене технике каминског пењања овдје долазе до пуног изражаја. Sexy & fancy плесање на врховима пењачица по плочи, или мачо згибови на једној руци у превису овдје не помажу превише. Дакле, заглављивање, стењање, дахтање, крљање, гужење и остало из асортимана описа активности на задњем сједишту татиног, дединог, стричевог или ујаковог аута, представљају пењачки рецепт за нас смртнике. Мислим, може то елегантно и опуштено као што је Џони испео најтеже цугове, али онда морате да пењете као Џони, не као ја. Било како било, после седам сати пењања, нас тројица смо попели један од (по оцјенама) тежих смјерова у земљи. Два цуга тежине UIAA VII-, један VII, два VI- (чак и ја водио један), помијешано са неколико IV i V, звуче баш онако рокерски. И баш бих волио да је то тако, да могу да кажем како сам попео традиционалну седмицу са ранцем на леђима (додуше, као други) и, са истим тим ранцем (јесте да није превелики и претежак, али је ипак, је ли, ранац) заиста опуштено водио традиционалну VI-.
У стварном свијету ствари не стоје баш тако. Ја одлично знам шта је тренутно изнад мојих пењачких могућности, а пењање смејрова чије су тежине цугова реално оцијењене овим оцјенама у потпуности спада у ту категорију. Да ли због специфичних проблема у пењању и осигуравању, претходног умора од пењања у Мртвици, Смоковцу и Цијевни, нечега трећег, петог или десетог, али Штефан и екипа су дебело прецијенили тежине у овом смјеру. Пењачи старије генерације, који су без пењачица и френдова били прво упућени на камине, били би прилично уплашени и од саме помисли на камин који је оцијењен оцјеном VII. Пењао сам неке од класичних каминских линија које су оцијењене са IV и није ми било ни мало свеједно, а у једну од њих која је оцијењена са VI (Љубичасти сан у Сићеву) сам јуначки избјегао да уђем, са тенденцијом да тако и остане. У поређењу са њима, ова седмица баш не стоји. Шестица би била ОК, али не и више од тога. Исто важи и за остале цугове који су овако високо оцијењени, посебно за ова два VI- цуга. Нисам сигуран да би на неком свом локалном пењалишту таквим цуговима дали ни близу овако високе оцјене.
Мада, ко зна, Јелена је прије пар недеља правила неке супер страва печурке које смо набрали на Дурмитору, тако да постоји могућност да је у суботу, без других нус појава, њихово одложено дејство учинило да пењем за оцјену изнад својих могућности. У том случају, игноришите два претходна пасуса и све је ОК.
Â
