Обично се простор за зимско пењање између укочених леђа, полусјебаног кољена, временских услова, обавеза на послу и расположивости партнера мјери нанометрима. И то кад је све баш како треба. Ана, Вања и ја смо покушали да ускочимо у један такав прозор током априла…..
Вања се вратио са неке своје туре са стренџерима у цвијету младости, дакле, пун снаге, Ана ионако само штрика и не приговара, тако да је мени остало само да се молим Богу да не пандркнем за њима. Идемо да млатимо неки кулоар у Шилима, нити знамо ни гдје, ни који, ни у каквом је стању, ни је ли у стању. Кола смо оставили изнад Стравча, по супер снијегу стигли до катуна Гузоваље и јуначки оплели по доручку. Снимили смо стијену и одабрали кулоар. „…Онај тамо, што иде између она два, извише оне полице…. е, јесте, тај…аха добро…“ И Вања и ја смо видјели кулоар који одговара овом опису. Као што ће се касније испоставити, на различитим мјестима. Док смо још мислили да смо се разумјели и сложили, прогурали смо се кроз шуму до подножја стијене. Сат и кусур акања на приступу, скоро километар разлике у надморској висини од аута и све ради смјера од непуних 100м висине. „….Стани ево га смјер….Није брате, има још… Ја сам мислио на овај…..Аааааааа, јбг, добро…“ Ако ништа друго, овај је барем извјесно пењив. Линија мањег отпора је чудо, што би рекли Гоблини, боље голуб у руци него гуска у кревету.
Снијег ОК, смјер лаган, пар детаља и то је то. Спичили смо га у два цуга, без натеге, фрке & панике. Силаз гребеном према Кастрату, сликање и шмекање одозго смјера у који нисмо ушли. Биће ту и следеће године, изгледа СУПЕР СТРАВА!!! Докусурили смо остатке доручка и кренули даље низбрдо наивно мислећи да је све прошло ОК. Леђа ми се нису укочила, кољено је, изгледа, издржало сво ово акање али пред излазом из шуме почиње главобоља….. ма која главобоља, ‘оће глава да ми се распадне у сто комада, а аспирина ни од корова. Кукај не кукај, више полужмурећки, некако сам се дотетурао до аута, чинило ми се да то траје хиљаду година. Заспао сам на задњем сједишту, кад сам дошао кући пољубио сам врата јер ми је блокирала брава, а у наредних недељу дана сам попио више аспирина него на експедицији од два мјесеца. Наравно, смјер смо крстили „Мигрена“, 50 100м.
Што су ти стереотипи и предрасуде, мислио сам да ми „глава“ представља једну од бољих пењачких особина.