Турно тура на Бјеласици, или, више среће него памети
Субота, негдје крајем фебруара ове године, око 21.30.
„ Ало, Вања, има ли ко да ‘оће сјутра са мном и Јеленом на турно туру? Нема ти ја појма, сјутра сам на послу. Ало, Калеза, ‘оћеш ли сјутра на туру са мном и Јеленом? Аааа, хм, ‘оћу, кад, ђе, како, куда…..? Немам појма, видјећемо. Добро. Ало, Иване, Ана овдје, идем и ја, само да од Бојана узмем скије. Добро, видимо се сјутра. Кад? Ујутро, кад год то било, ваљда….“
Кад се овако организује акција, добро је ако се уопште и одради. Пошто ми стално све овако организујемо, нормално је да понекад појма немамо гдје ударамо. Тако смо и нас четворо, Јелена, Ана, Калеза и ја отишли на турно туру на Бјеласицу. Намјера је била да изађемо скијама на Троглаву преко Врањака, па ако буде времена, да се вратимо преко Кривог дола и ски стазе, а ако не, истим путем назад. Како смо се надали, добро смо се удали.
Прво, на паркингу смо били тек око 11. Препакивање скија, крзана, бла, бла и полазимо тек у 11.50. На Троглави нико од нас није био прије, вријеме је, хм, бљак, али се поправља до нивоа „кад не може боље, добро је и ово“. Срећа да је неко фино испртио широку стазу па бар знамо куда, тако да за сат и по излазимо до Врањака. ОК, шта даље. Испред нас се не види ништа, брдо је негдје горе, Бог те пита гдје, мало млатимо по магли и јуначки се враћамо натраг до пртине. Шта сад? Моја жена још не би назад, мени, по обичају, није ни на крај памети да противрјечим, Ана се слаже, Калезу нико ништа не пита, тако да идемо даље до некуд, гдје год то било. Одатле, бог те пита шта, куд и како.
То „некуд“ се показало релативно близу, у питању је била раскрсница са таблом и путоказима. Пртина је и даље добра, али ми појма немамо до кад ће тако и гдје води, вријеме цури, облак се не диже, а ми и даље не знамо што ћемо од себе. „Ајмо овим до стазе, иде ли ово до стазе, да ли да се враћамо назад, је ли боље назад сад или после, кад после, ајмо мало па ћемо да видимо, да смо одмах овамо дошли могли смо гребеном, па можемо и сад, а што ако нас мрак ухвати, а кад ће мрак, колико је сати, гдје је ово у односу на Херцеговачку, мислим, раскрсницу Херцеговачке и Његошеве……“ Као што је и за претпоставити, из овако јасних премиса и рационално постављених и смислених питања, мора да услиједи и разуман, логичан и паметан закључак. Он је био „ајмо још 45 мин на тамо, а онда ћемо видјети што ћемо“ По старом добром српском обичају, хајде да дамо ситуацији још мало времена да се ријеши сама. Срећа је да народна мудрост обично има резона, а овај пут се то односило на максиму „Бог чува пијане и будале“. Јесте да је Калеза овај пут био тријезан, али сасим задовољавајуће испуњавамо услове за други дио, па се ситуација стварно ријешила сама. Вјероватно је схватила да ми тај посао не мислимо радити, па, кад неко мора….
Елем, пртина је стварно ишла све до стазе па смо се фино и опуштено спустили на паркинга негдје око 17. Мрак је почео да пада тек сат касније, кад смо већ у колима ждрали ко је шта имао. Јесте да смо се провели добро, али кад ми падне на памет колико појма нисмо имали гдје, кад, како, шта, колико и до кад треба да урадимо (а већину нисмо ни урадили), уопште ми није свеједно. Све је добро кад прође добро, али или сам ја оматорио тотално, или није баш најбоља идеја отићи на туру, макар и најлакша на свијету била, овако ноншалантно и без мозга како смо ми то урадили. Као задњи идиоти.
Иван Лаковић
