Početna Izvještaji ДИЗНИЛЕНД У ДОБРИЛОВИНИ
Štampa PDF

ДИЗНИЛЕНД У ДОБРИЛОВИНИ


Ил’ је немир, ил’ је страст

Као и обично, док већини не мркне, појединцима не сване. Иако се овај планетарни credo свих владајућих структура чешће изговара са резигнацијом и без икакве позитивне конотације, ове зиме нам се пружила прилика да, макар у једном ефемерном контексту, уживамо у „мањинским“ привилегијама. Децембарски и јануарски хладни талас је „надувао“ рачуне за струју, повећао потрошњу свих могућих горива и вратио у моду вунене чарапе. Вода је, како Бог заповиједа, на све то реаговала залеђивањем, што је, опет, повећало број интервенција на хидрофорима, чесмама и ко зна чему још.

Уз извињење свима који у свему набројаном нимало не уживају, нас неколицина смо дуго чекали и једва дочекали баш овакву зиму. Зиму када сви водопади заледе, и када то потраје довољно дуго да побјегнемо из својих устаљених животних колотечина ради њиховог пењања. Водопади изнад села Добриловина у кањону Таре су највећи водопади у ЦГ који леде, тамо двије отоке Забојског језера формирају водопаде висине око 150м. Десни је попет 2.јануара и добио је име Мали зец, WI4,150м, а лијеви је свој првенствени успон дочекао у суботу, 28. јануара. Назван је Страст, WI 5+, 150м. То је, отприлике, ишло овако...

 

 

 

Вања Пејовић и ја смо средином децембра посјетили Добриловину с намјером да пењемо неки од два постојећа водопада. Чекамо их од 2012. године, али никако да се поклопе све коцкице. На нашу жалост, десном водопаду је недостајало још десетак дана до формирања, а лијеви није био ни близу. Мало нас је тјешила дугорочна прогноза са www.yr.no , али нагомилано искуство са наглим продорима топлог ваздуха, који „пообара“ све залеђене водопаде, упозоравало је да се не надамо превише. Шта да се ради, није ово Канада. Испоставило се да браћа Норвежани ипак знају свој посао. Срђан Лечић и ја смо се вратили по Новој Години и попели Малог зеца, али лијеви водопад још није био до краја формиран. Недостајало му је јос доста - средишњи дио је био формиран у два танка стуба, горњи у једном (и јос тањем), а излазни није био формиран уопште. Прогноза је добра, иде још један талас озбиљног минуса, али ја треба да путујем у Француску на скијање. Који баксуз, чекам овај водопад толике године да би, када он коначно почне да се формира, ја отишао на скијање са фамилијом! И, што је још горе, тамо гдје смо уплатили скијање, снијега нема ни за Снешка Белића – само вјештак и лед изнад 2000мнв. Супер, пропустићу водопад само да би развалио и оно мало што ми је остало од кољена на бетон-тврдим стазама.... гррррр!!!


Интернет је најгора ствар у Универзуму - тамо на скијалишту, у паузама између скијања по леду, трави, шодеру и снијегу (проклетиња је пала тек последњег дана, само да ми буде теже) пратио сам како је у ЦГ све живо залеђено, од мора до Дурмитора. Новљани су попели неки водопад код Зеленике – кад је у тако Боки, могу само мислити шта се дешава у Добриловини. Данило Пот и Срђан Лечић су на -25⁰C отишли тамо, али на таквој хладноћи пењање је мучење, на страну што је лед сувише „тврд“ и крт. Можда ме, ипак, сачека. Повратак у Београд је донио још један хладни туш – нико неће или не може на пењање. Ја да полудим, нај-супер-еxтра-страва водопад формиран, само чека и зове, дао ми је чак и „форе“ да одем на скијање, а сад немам с ким да га пењем. После ћу да кукам на судбину клету, али биће касно и узалуд. Џони Ђурић ме нешто као тјеши да би он могао следећи викенд, али брате, то је тек СЛЕДЕЋИ викенд. Надати се да ће водопад да преживи до тада је већ тражење хлеба преко погаче. По пет пута дневно се логујем на yr.no – помислиће још да сам неки mаlwаrе па ће ме блокирати трајно – све се молећи Богу да пројектоване температуре остану у плавом. И остадоше. Џони је одржао обећање, долази са братом Дулетом и мојим старим другаром Дулетом Бранковићем, др Данило је расположен да обогати своју колекцију промрзлина из претходног покушаја, а Илија Перић и његова екипа из riders.me се прикључују с намјером да коначно неко од наших пенајња резултира крштеним фото-видео материјалом. Што ће рећи, све се поклопило.

DSC 6235
У суботу, 28. јануара, нас осморица смо били у подножју. 3Д екипа (Данило и два Дулета) су отишли на прво понављање Малог зеца, а Џони и ја смо се нашли испод потпуно формираног лијевог водопада. Поново ми је пало на памет како треба да поведем рачуна о ономе што желим – обично се то и испуни, али фрка тек онда настаје. Човјече, ово изгледа куку мајко, па неко треба то да пење!!! Оваквих водопада су пуни Yоутuбе и ТVМоuntain, али то је интернет, не стварни живот. У стварном животу ово не постоји, не овако огромно, вертикално, тешко, прелијепо.... сем у Добриловини. Ридерс-и ваде своје наоружање, ми своје и журка почиње.

DJI 0774
Никола је извео први скок. WI 4, па онда велика полица. Таман за загријавање. Осигуравалиште је у леденој пећини која је настала формирањем водопада. Долазим до њега, узимам ледне клинове и комплете и, као, крећем да пењем. Неких пола миленијума касније, након пет пута јуначки напуњених гаћа, безброј интензивних обраћања Богу и, поштено, најтежег растежаја који сам у свом животу водио у леду, стижем до трећег скока. Правим штанд и осигуравам Џонија. Дрон зуји около, ваљда се на снимку неће видјети колико ме је фрка. Браћо Ридерс-и, пазите шта радите у монтажи! Ово што сам прошао је WI5 као врата, тек у горњем дијелу тежина падне на WI4 прије изласка на полицу. Оно што чека Џонија изгледа много, много .... да не кажем шта. Он долази до мене, по свом обичају мртав-ладан, решава шта ће и куда ће и креће.


DJI 0781
Трећи скок је формиран кроз три стуба који се у горњем дијелу спајају у један. WI5 у сваком, исте дужине и висине, с тим да средњи изгледа најкомпактнији. Бар да осигурања буду нормална, не као моје навлачење гуртни на „карфиоле“ у претхдном цугу или клинови који свако мало пробију у празно. Креће, пење средњи стуб и прави међуштанд на његовом врху. „Који му је враг, што не наставља кад му супер иде? Ово вјероватно није страшно као што изгледа, прошао га је без фрке.“ Да, како да не. Кад сам се некако довукао на ту полицу вјероватно су ми очи биле као кошаркашке лопте. Човјече, па ово је.... ау, бре, еј, аааааа, царе, мајсторе, докторе.... „#%&“$#.....ух, бре!!! WI5 само дуже и константније, а самим тим и мнооооого теже. Ако је прошли цуг био пењање на плафону мојих могућности, ово је било пробијање кроз тај плафон. На све то, Џони опуштен као да то ради свако јутро за доручак. Креће поново, прелази десетак метара лакшег WI4 дијела и улази у излазни детаљ.


DJI 0826
Касније ми је скренуо пажњу да, кад будем писао извјештај, водим рачуна о томе да ће и његова Тијана то да прочита, тако да мало смањим доживљај ако мислим да поново нешто пењем са њим. Дакле, у детаљу га је дочекала широка, асфалтирана стаза са оградом, са благим нагибом и неколико киоска са хамбургерима. Што је још боље, није морао ни да иде њоме пјешке, пошто га је чекао ховер-таxи са загријаним сједиштима и уграђеним масажером за леђа, чајем од мајчине душице са медом и сеxy црвенокосом шоферком веома напредних идеја и још назаднијих схватања... не,не, не, ово последње ми се само учинило од хладноће, а био сам и дјелимично заклоњен - шофер је био неки рмпалија са вехабија-стајл брадом, свега ми - и пребацио га до излазног штанда. Нажалост, пошто смо имали пара да то платимо само за једног, ја сам за њим морао да се мучим кроз вертикални, провидни и све само не предебели лед, док ме је он осигуравао са неке букве. Могући WI 6, WI 5+ у најмању руку – вертикално и танко. Ето, тако је то било и никако другачије, а срећа да је и Илија све снимио па имамо и видео доказ.

Сишли смо у три абзајла, сачекали 3Д екипу да сиђу из Малог зеца и по мраку се спустили до кола. Смјер смо назвали Страст, име које сам одавно спремио да дам неком баш супер-сега-мега-феноменалном смјеру након првенственог успона. Ако постоји такав, то је овај лијеви водопад близу пута од Добриловине ка Забојском језеру на Сињајевини. Следеће недеље креће отопљење, на велико задовољство већине са почетка приче. Мене је, после два пуна мјесеца, коначно баш брига за то.

П.С. Мићан Церовић и Ђорђије Вујичић из Никшића су два дана касније извели прво понављање Страсти. У консултацији са Ђоком, смјер је коначно оцијењен са WI5+, 150м.

Иван Лаковић